Na cr­ve­nom, svi­le­nom ja­stu­če­tu, Ali Ri­za pa­ša je 19. apri­la 1867. go­di­ne klju­če­ve gra­da Be­o­gra­da pre­dao kne­zu Mi­ha­i­lu. Pre­da­ju je ozna­čio 21 to­pov­ski pu­canj i srp­ski bar­jak ko­ji se za­vi­jo­rio na Ka­le­meg­da­nu. Knez se za­tim go­stio u pa­ši­nom ko­na­ku, a na­rod je uz tur­sku mu­zi­ku za­i­grao ko­lo. Mje­sec da­na ka­sni­je, iz Be­o­gra­da je is­plo­vi­la la­đa sa po­sled­njim tur­skim voj­ni­kom.
Tog de­vet­na­e­stog apri­la u 10 ča­so­va Be­o­grad je bio kr­cat. Svi­jet se, ka­ko je na­veo Nu­šić, ti­skao po uli­ca­ma, na­pu­nio je pro­zo­re i peo se na kro­vo­ve i ske­le „Srp­ske kru­ne”, ko­ja je bi­la u iz­grad­nji. Go­di­na je 1867. i na­rod iš­če­ku­je tre­nu­tak ka­da će Ali Ri­za pa­ša pre­da­ti klju­če­ve gra­da Be­o­gra­da kne­zu Mi­ha­i­lu Obre­no­vi­ću. U Ka­le­meg­dan­skoj tvr­đa­vi još je bi­la sta­ci­o­ni­ra­na tur­ska voj­ska, a Be­o­gra­đa­ni su stra­ho­va­li od to­po­va ko­ji su gle­da­li ka srp­skoj va­ro­ši.
Pet go­di­na ra­ni­je od tih to­po­va stra­da­li su mno­gi Sr­bi jer vlast je 1862. uve­li­ko bi­la po­di­je­lje­na iz­me­đu srp­ske i tur­ske stra­ne, što opi­su­je Fe­liks Ka­nic, ko­ji je u tom pe­ri­o­du bo­ra­vio u Be­o­gra­du:
„Po­red tur­skih stra­ža­ra na va­ro­škim ka­pi­ja­ma sta­ja­li su srp­ski žan­dar­mi. Tur­ske pa­tro­le su no­ću kr­sta­ri­le po va­ro­ši i zah­ti­je­va­le da se sva­ki hri­šćan­ski pro­la­znik, kao pri­pad­nik po­ko­re­ne ra­je, obi­lje­ži i le­gi­ti­mi­še no­še­njem fe­nje­ra”.
Do su­ko­ba je do­šlo na­kon ubi­stva srp­skog dje­ča­ka na Ču­kur-če­smi, po­sle sva­đe sa tur­skim voj­ni­ci­ma oko to­ga ko će pri­je za­hva­ti­ti vo­du. Srp­ska po­li­ci­ja ubi­cu je uhap­si­la, da bi za­tim tur­ski od­red po­hi­tao u hri­šćan­ski dio gra­da. Svi su se ta­da la­ti­li oruž­ja, a Sr­bi su za­u­ze­li Sa­va-ka­pi­ju, Vi­din-ka­pi­ju i Va­roš-ka­pi­ju. Pri­vre­me­ni mir je us­po­sta­vljen, tur­ska stra­na se po­vu­kla u tvr­đa­vu – za­hva­lju­ju­ći me­đu­na­rod­nom ak­tu ko­ji su pot­pi­sa­li pa­ša i pred­stav­ni­ci ga­rant­nih si­la.
Pri­mir­je je pre­kr­ši­la tur­ska stra­na ka­da je 18. ju­na bom­bar­do­va­la va­roš, što je na­i­šlo na osu­de stra­nih si­la, na­kon če­ga se pa­ša iz­vi­nio. Bom­bar­do­va­nje, ipak, ni­je za­u­sta­vlje­no. Knez Mi­ha­i­lo pre­ki­nuo je pu­to­va­nje po za­pad­noj Sr­bi­ji i do­šao u Top­či­der. Na kne­za su ta­da pre­ni­je­ta sva ovla­šće­nja, a on je tra­žio po­sre­do­va­nje ga­rant­nih si­la ka­ko bi se ri­je­ši­lo pi­ta­nje upra­vlja­nja gra­do­vi­ma.
Da bi se odr­žao pre­kid va­tre u tvr­đa­vi se na­sta­nio fran­cu­ski ge­ne­ral­ni kon­zul, a en­gle­ski u ša­to­ru na Ka­le­meg­da­nu, ko­ji je raz­dva­jao su­ko­blje­ne stra­ne. Mir vi­še ni­je bio na­ru­ša­van i vo­dio je upra­vo ka ono­me što Nu­šić opi­su­je – ko­nač­nom od­la­sku tur­skog gar­ni­zo­na.
Knez Mi­ha­i­lo je u mar­tu 1867. oti­šao u Ca­ri­grad da pre­go­va­ra sa Tur­ci­ma. Za­hva­lju­ju­ći upor­no­sti i od­no­si­ma iz­me­đu ve­li­kih si­la ko­ji mu je išao na­ru­ku, iz­dej­stvo­vao je car­ski fer­man ko­jim mu je sul­tan pre­dao Be­o­grad, Sme­de­re­vo, Ša­bac i Kla­do­vo.
De­vet­na­e­stog apri­la, od­no­sno še­stog po ju­li­jan­skom ka­len­da­ru, na­rod je iš­če­ki­vao tre­nu­tak ka­da će pa­ša pre­da­ti klju­če­ve Be­o­gra­da kne­zu. Sve­ča­nost je po­če­la u 10 ča­so­va ka­da se za­ču­la tur­ska voj­na mu­zi­ka pra­te­ći ba­ta­ljon tur­ske voj­ske ko­ji se upu­tio na Ka­le­meg­dan i za­u­sta­vio se kod tri­bi­ne. Isto­vre­me­no sa Stam­bol-ka­pi­je in­to­ni­ran je marš „Dri­no, vo­do hlad­na”, a srp­ski ba­ta­ljon po­stro­jio se na­spram tur­skog. Naj­vi­ši zva­nič­ni­ci srp­ske vla­sti pred­vo­đe­ni kne­zom pro­šli su kroz špa­lir srp­ske voj­ske i na­šli se na tri­bi­ni sa pa­šom pra­će­nim ge­ne­ra­li­te­tom.
„...Pa­ša iz­va­di iz svi­le­ne ke­se car­ski fer­man, po­lju­bi ga i na­slo­ni na če­lo, pa pre­da­de jed­nom vi­šem či­nov­ni­ku ko­ji ga na­glas pro­či­ta a za­tim u srp­skom pre­vo­du pro­či­ta to isto Dim. Jok­sić, kne­žev se­kre­tar. Od­mah po pro­či­ta­nju fer­ma­na, iz­ba­čen je sa gra­da 21 top a mu­zi­ke za­svi­ra­le, naj­pri­je tur­ska a za­tim srp­ska, sva­ka svoj po­zdrav. U isto do­ba na gra­du se uz­ne­se naj­pri­je tur­ski a za­tim srp­ski bar­jak i nji­ho­vo uz­no­še­nje po­zdra­vi po­no­va dva­de­set i je­dan to­pov­ski me­tak. Dok to­po­vi oda­ju po­čast za­sta­va­ma tur­skoj i srp­skoj, pri­la­zi pa­ša kne­zu i na ma­lom od cr­ve­ne svi­le ja­stu­či­ću pre­da­je mu klju­če­ve grad­ske, ko­je knez, oče­vid­no po­tre­sen, pri­ma i pre­da­je ih mi­ni­stru voj­nom”.
Na­kon to­ga usli­je­di­lo je ono što Nu­šić na­zi­va naj­sve­ča­ni­jim tre­nut­kom: sve­ča­ni ula­zak u već pri­mlje­ni grad. Knez se po­peo na bi­jel­ca, ušao u grad i stao pred pa­ši­nim ko­na­kom gdje je bi­lo pri­pre­mlje­no po­slu­že­nje.
Za na­rod sla­vlje je tek po­če­lo. Pa­ša je na­re­dio da tur­ska mu­zi­ka svi­ra na Ka­le­meg­da­nu, a Sr­bi su uz nju za­i­gra­li ko­lo.
Uve­če je cio grad bio osvi­je­tljen kan­di­li­ma i bu­ra­di­ma od ka­tra­na. Be­o­grad­sko, pan­če­vač­ko i ze­mun­sko pje­vač­ko dru­štvo su sa 150 buk­ti­nja kre­nu­li u ba­klja­du i pred dvo­rom kli­ca­li kne­zu i pje­va­li.
Tur­ci, ipak, ni­su na­pu­sti­li tvr­đa­vu 19. apri­la, jer su ima­li, po spo­ra­zu­mu, mje­sec da­na da se po­ste­pe­no ise­le. Od­la­zak tur­ske uni­for­me pre­ko Du­na­va sve­ča­no je obi­lje­žen pri­su­stvom srp­skih zva­nič­ni­ka i opro­štaj­nim mar­še­vi­ma, me­đu ko­ji­ma i „Ve­čer­nji ni­zam­ski ra­sta­nak”. Čim je la­đa iz­ma­kla od oba­le, pri­pu­ca­li su srp­ski to­po­vi u znak opro­šta­ja.
Ta­ko je Por­ta bez bor­be na­pu­sti­la svo­ju naj­sje­ver­ni­ju tvr­đa­vu, ko­ja je, upr­kos lo­šim fi­nan­si­ja­ma, za ko­man­dan­te i ga­r­ni­zon od 4.000 lju­di iz­dva­ja­la tri mi­li­o­na fra­na­ka, a po­lo­žaj be­o­grad­skog gu­ver­ne­ra bio je, pi­še Ka­nic, je­dan od naj­pri­vlač­ni­jih u ci­je­lom car­stvu.
„Ta­ko, da­kle svr­ši­smo ko­nač­no ra­sta­nak naš s Tur­ci­ma na da­na­šnjem pa­me­ti do­stoj­nom da­nu, na kom u ci­je­loj Sr­bi­ji vi­še ni­jed­nog Tur­či­na ne­ma”, na­ve­le su ta­da­šnje no­vi­ne.
Nu­šić pi­še da su spje­va­ni i sti­ho­vi ko­ji su sla­vi­li ve­li­ki do­ga­đaj za Sr­bi­ju:
„Ne­ka iz sveg gr­la
Pe­va sad Sr­bi­ja
Jer sa tur­skog ždra­la
Top na nju ne zi­ja!”
Po­sled­nji čin ko­jim je Be­o­grad po­stao u pot­pu­no­sti srp­ski de­sio se u ma­ju ka­da je, na­kon li­tur­gi­je, mi­tro­po­lit sa ci­je­lim sve­šten­stvom po­škro­pio grad.
U lje­to sul­tan se ko­nač­no opro­stio sa Be­o­gra­dom. Ab­dul Azis vra­ćao se iz po­sje­te Na­po­le­o­nu Tre­ćem, a u po­vrat­ku išao je Du­na­vom ka­ko bi još jed­nom vi­dio tvr­đa­vu. Nu­šić pi­še da su Sa­vom la­ga­no plo­vi­li ka­da su pro­la­zi­li po­red Ka­le­meg­da­na. Sul­tan je sta­jao na kro­vu la­đe, a sa grad­skih be­de­ma Ab­dul Azi­sa je po­zdra­vlja­la srp­ska voj­ska.
(RTS)


Fe­liks Ka­nic (1829–1904)

Fe­liks Ka­nic je bio austro­u­gar­ski pu­to­pi­sac, ilu­stra­tor i ar­he­o­log, a vi­še pu­ta je bo­ra­vio u Sr­bi­ji. Autor je dvo­tom­nog dje­la „Sr­bi­ja: Ze­mlja i sta­nov­ni­štvo od rim­skog do­ba do kra­ja XIX vi­je­ka”. Opi­sao je gra­do­ve i pu­te­ve, iz­gled zgra­da i in­sti­tu­ci­ja, pri­lo­žio je broj­ne de­mo­graf­ske po­dat­ke, ali i ilu­stra­ci­je zna­me­ni­to­sti ko­je je po­sje­tio.
U svo­je vri­je­me bio je je­dan od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. No­si­lac je i broj­nih ti­tu­la, a i do­bit­nik srp­skog Ta­kov­skog or­de­na, srp­skog or­de­na Sve­tog Sa­ve i bu­gar­skog or­de­na Alek­san­dra.


Ka­le­meg­dan­ska tvr­đa­va po od­la­sku tur­ske voj­ske

Ka­da je tur­ska voj­ska na­pu­sti­la Ka­le­meg­dan, gra­đa­ni su po­hr­li­li da raz­gle­da­ju tvr­đa­vu. Ta­da­šnje no­vi­ne, bi­lje­ži Nu­šić, pi­sa­le su da se iz bol­ni­ce ši­rio to­li­ki smrad da joj se ni­je mo­glo pri­bli­ži­ti.
Pu­te­vi su bi­li jad­ni, a šan­ci kod Ku­le Ne­boj­še pu­ni usta­ja­le vo­de sa „ško­dlji­vim is­pa­re­nji­ma”. De­sno od ku­le na­la­zi­lo se đu­bre „valj­da od 20 go­di­na, ko­je ta­ko uda­ra da su pro­la­ze­ći lju­di tr­ča­li po­red nje­ga da za­da­ja ne udi­šu”. Psi lu­ta­li­ce la­ja­li su, glad­ni. Sve se mo­ra­lo či­sti­ti i kre­či­ti, po­ru­či­va­li su no­vi­na­ri.